Malo morgen

Print „Malo morgen” (sitoštampa na delovima austrijske mape, štampano uz podršku Matrijaršije u Beogradu, 12 x 21,5 cm, 2020) bavi se kulturnim preplitanjima Srbije i Austrije koja postaju vidljiva kroz jezik. Jezikom se zaista mnogo toga može reći. Srpski i (austrijski) nemački dele veliki broj reči – reminiscencije na istoriju, reference interkulturalne razmene. Neki od ovih lingvističkig spojeva potiču iz vremena Austorugarske carevine, neke su indikator emigracionih pokreta pokrenutih ekonomskim razlozima ili ratovima u bivšoj Jugoslaviji. U toku mog boravka u Srbiji bilo je puno momenata u kojima sam bila iznenađena otkrivanjem ovih zajedničkih reči. Fraza „malo morgen” mi je privukla pažnju kao lingvistički remiks: reč „malo” je na srpskom, reč „morgen”, koja znači „sutra”, na nemačkom. Ove reči spojene čine govornu figuru koja označava da postoje vrlo male šanse da se nešto desi, i najčešće se prevodi kao „yeah right” („kako da ne”) ili „in your dreams” („sanjaj o tome”). U jednoj od mojih šetnji Beogradom, na deponiji sam pronašla zgužvanu mapu. Sa uzbuđenjem sam je podigla, očekujući da pronađem nešto egzotično. Ono što je usledilo delovalo je kao da se slučajnost našalila sa mnom – u pitanju je bila mapa Austrije. Kako prikladna površina da se na njoj odštampa „malo morgen”!

Malo morgen
Malo morgen

Hanna Priemetzhofer

  • Hanna Priemetzhofer, rođena osamdesetih, koristi „Pira Tin” kao svoj pseudonim. Pira Tin je lutalica, istraživačica, posmatračica i sakupljačica. Voli efemerno, usputno, fragmente, improvizaciju i knjige. Pira Tin je takođe deo "System Jaquelinde", koosnivačica nezavisnog izdavačkog kolektiva "MIAU Publishing" i grafička dizajnerka. Na svom blogu (https://abookabirdapirate.tumblr.com/) prikazuje svoja trenutna interesovanja i opservacije. Njen sajt (https://hanna.backlab.at/) sadrži završene projekte, sa fokusom na grafički dizajn. Projekti izvedeni u saradnji sa Frances Cat mogu se naći na https://system-jaquelinde.com/.
Bez naziva

Bez naziva (goblen, 46 x 30,5 cm, 2021) Rad je nastao 2021. godine i tematizuje fenomen gostujućih radnika (gastarbajtera), koji su nakon rata u nekoliko talasa odlazili iz Jugoslavije, najčešće u Nemačku i Austriju. Jugosloveni su obavljali poslove za koje su dobro plaćani, a njihove namere bile su mahom usmerene na uštedu novca koji bi po povratku upotrebili za kupovinu poljoprivrednih mašina, automobila, renoviranje kuće ili pokretanje vlastitog biznisa u matičnoj zemlji. Neretko, zabludu o neprikosnovenom raju socijalizma prevladalo bi realno stanje po povratku u zavičaj, te su se radnici masovno opredeljivali za ostanak u inostranstvu (pokazujući pritom strukturne nedostatke jugoslovenske ekonomije, posebno nesposobnost da država obezbedi dovoljno radnih mesta). Nacionalno samopotvrđivanje gastarbajteri su iskazivali megalomanijom, spektaklom kiča i turbo-folka. Na konkretnom primeru predstavljena je svadba povratnika kao poligon za razvijanje najnižih osećanja pripadanja. Ovaj goblen je rezultat saradnje sa Rajkom Stanić kao deo master projekta "Zeitgeist".

Aleksej Sivčević

  • Aleksej Sivcevič (26), rođen je u Užicu, Srbija. Diplomirao je grafiku na Akademiji likovnih umjetnosti u Trebinju. Pohađa master studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (grafički departman). Učestvovao je na grupnim izložbama u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Rumuniji i Severnoj Makedoniji. Dobitnik je nekoliko nagrada i priznanja: 31. Užički regionalni likovni salon – druga nagrada (2019), Godišnja nagrada grafičkog odseka Akademije likovnih umjetnosti u Trebinju (2018), Nagrada Univerziteta u Istočnom Sarajevu za izuzetna postignuća tokom studija (2015), 6. Beokulis - prva nagrada za animirani film (2014), i druge. Član je UVUU-a (Udruženje vizuelnih umetnika Užica).

Studija skulpture: Za Breteldorf (video, 00’22“, 2019, prvi put izloženo) Bretteldorf (selo od dasaka) je bilo divlje naselje i deponija krajem 19. veka u blizini Beča. Stanovništvo je živelo u kućicama u blatu, sklepanih od lima, dasaka i kartona, i uglavnom su se izdržavali od prodaje reciklabilnog materijala koji bi nalazili na deponijii. Zbog bespravno podignutog naselja, gradska uprava je Bretteldorf zajednicu u više navrata pokušala raseliti. Iako je zajednica svojim poljoprivrednim proizvodima doprinela i značajno pomogla u opskrbi Beča hranom nakon Prvog svetskog rata, gradska vlast je 1926. godine pokrenula odlučniji pokušaj raseljavanja, ali se zajednica samoinicijativno organizovala u takozvanom „ratu za Bretteldorf“. Za vreme Drugog svetskog rata, Bretteldorf je postalo stratište, ozloglašeno mesto pogubljenja. Posle više godina bezuspešnih pokušaja, zajednica Bretteldorf raseljena je 1964. godine povodom organizovanja najveće Međunarodne baštenske izložbe u Beču (VIG 64). Bretteldorf je spaljen i rasčišćen, a na tom mestu izgrađena je park zona (danas park Donau). Izložba VIG 64 predstavljala je najvažniji događaj posleratnog perioda u Austriji. Danas su mnoge karakteristike izložbe VIG 64 demontirane ili prilagođene za drugu upotrebu. Kartonske skulpture predstavljaju studiju efemernih spomenika za izgubljenu zajednicu Bretteldorf, a nastali su iz fotografske dokumentacije VIG 64, preuzete iz arhive Gradskog zelenila i Austrijskog Muzeja baštovanstva.

Studija skulpture: Za Breteldorf

Andrea Palašti

  • Andrea Palašti (1984) je vizuelna umetnica i predavačica iz Novog Sada. Njeno stvaralaštvo prevazilazi umetničke i kustoske granice u kojima akcenat stavlja na pitanja kulturne geografije, istorije i svakodnevnog života eksperimentišući sa fotografijom, video zapisima i ilustrovanim predavanjima. Njena praksa se često zasniva na saradnji sa drugim umetnicima/kolektivima, studentima, kustosima, novinarima, naučnicima i/ili istoričarima. Deo je kustoskog tima Šok Galerije. Trenutno radi kao docent na predmetu Likovni elementi, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, povezujući svoje kolaborativne umetničke istraživačke projekte sa obrazovnim strategijama.
 Utopian Technique

Utopian Technique (Redimejd objekat: pasoš, 12,5 x 9 cm, 2021) Ideja je da podstaknem na razmišljanje gledalaca o mogućnosti prevazilaženja nametnutih granica kako fizičkih tako i mentalnih. Uklonio sam obeležja države. Taj postupak opravdavam mojom željom i utopijskom vizijom za ukidanjem granica, pogotovo u momentu kada su svi zatvorili svoje granice, pa je i sam pasoš postao „suvišan”. Ideju sam dobio kada sam shvatio da pasoši Austrije i Srbije jesu slične boje, ukidanjem obeležja sa prednje strane nudi nam se opcija da ne znamo koji pasoš je u pitanju. U ovom činu dolazi do prividno-simboličkog izjednačavanja.

 Utopian Technique

Boris Burić

  • Boris Burić (1981) je intermedijalni umetnik iz Beograda. Njegovi radovi su konceptualno orijentisani i često su zasnovani na ideji društvene i umetničke kritike koje izražava u galerijskim i umetničkim akcijama u vangalerijskom prostoru. Polje interesovanja su mu: film, fotografija, akcija, performans, kolaž… Sarađuje sa raznim umetnicima, kustosima, galerijama itd. Izlaže na samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i regionu. Živi i radi na relaciji Beograd-Rijeka.
Rag rug

Rag rug (Tepih od krpa, ručno šiveni zidni tepih od odbačene kamuflažne odeće, 530 x 380cm, 2017-2020) Rašivena maskirna garderoba i vojna odeća zašivena je ponovo u oblike brda ili planina, uz praćenje njihovih šara. Komadi su kombinovani u velike pejzažne slike, koje zbog svedenosti maskirnih materijala rezulturaju apstraktnim i svedenim pejzažom. Kamuflažna odeća omogućava vizuelno integrisanje u predeo inkorporiranjem u njegove površine. U kobinaciji sa konceptima identiteta i pripadnosti, sugeriše se i scenario pretnje i odbrane. S obzirom na to da su moderni i u trendu, materijali sa vojno konotiranim paternima svakodnevno se upotrebljavaju i ulaze u javne prostore. Predstavljajući pejzaž, rad otvara teme identifikacije sa i „vlasništva” nad zemljom, kao aspekte koncepta nacionalne države.

Rag rug
Rag rug

Catrin Bolt

  • Katrin Bolt (1979) živi i radi u Brajtenštajnu i Beču. Studirala je na Akademiji likovnih umetnostu u Beču, na departmanu za Nove medije (Peter Kogler) od 1997. do 2003. godine. Bolt se bavi slojevima prostora u vezi sa njihovim sadržajem, istorijom i arhitekturom. Kroz njene fotografije, skulpture i instalacije – sa minimalnim intervenisanjem i neortodoksnim predstavljanjem – postaju razumljivi u svojoj kompleksnosti. Umetnica istažuje umetničke potencijale u svakodnevnim prostorima i predmetima. Upotrebom i promenom perspektive upotrebnih stvari, koje razigranim postupcima bivaju prevrednovane na simboličkom nivou, kao i umetničkim trikovima poput fikcije i lažnih, suptilnih nadražaja, stvara nova gledišta na društvene uslovljenosti. Ovim strategijama razotkriva apsurde društva, kao i imaginarne, ali stvarne sile sistema znakova. U svojim memorijalnim projektima razvija sopstveni oblik savremene kulture sećanja – u spomeniku prisilnim radnicima u Viehofenu pored St. Poltena iz 2010, i spomenicima Lauftext (Grac) i Alltagsskulpturen (Beč) nastalim 2013 – 2017. godine. Dobitinica je renomirane nagrade Otto Mauer za 2015. godinu, i pobednica konkursa za spomenik posvećen naučnicama Bečkog univerziteta. 2019. godine dobila je nagradu „Theodor Körner” za svoj rad Privatna ograda EU granice.

And in the eyes of the hungry there is a growing wrath (I u očima gladnih raste gnev, četvorokanalna audio-video instalacija, 06’20″, 2016) Naslov audio-video instalacije je rečenica preuzeta iz knjige Džona Stajnbeka „Plodovi gneva” (1939). Epski roman o stradanjima, egzodusu, izrabljivanju i društvenoj marginalizaciji porodice farmera sa Srednjeg zapada za vreme Velike depresije 30-ih godina prošlog veka predstavlja referentni okvir za Doplgengerov pogled na ekonomsko prouzrokovana, istorijska, kao i savremena migracijska kretanja. Doplgenger interveniše u snimke jugoslovenske televizije, koja je beležila procese privremenih ekonomskih migracija u zemlje Zapadne Evrope 60-ih godina prošlog veka.

And in the eyes of the hungry there is a growing wrath

Doplgenger Collective

  • Doplgenger je umetnički dvojac kojeg čine Isidora Ilić i Boško Prostran iz Beograda. Doplgenger je angažovan kao filmski / video umetnik, istraživač, književnik i kustos. Rad Doplgengera bavi se odnosom umetnosti i politike kroz prispitivanje režima pokretnih slika i načina njihove recepcije. Oni se oslanjaju na tradiciju eksperimentalnog filma i videa i kroz neke od postupaka ovih tradicija intervenišu na postojećim medijskim proizvodima ili proizvode u formi proširenog filma. Njihov rad je prikazan na međunarodnom nivou u institucijama poput Muzeja Visbaden, Umetničkog muzeja u Bonu, Centra Pompidu u Parizu, Biroa Stedelijk muzeja u Amsterdamu, Galerije Osaž u Hong Kongu, Muzeja suvremene umjetnosti u Zagrebu itd. Filmovi Doplgengera prikazani su u zvaničnim selekcijama filmskih festivala kao što su Međunarodni filmski festival Roterdam, Međunarodni filmski festival Sijetl, Festival dokumentarnog filma i videa Kasel, Video festival Kairo itd. Doplgenger je dobitnik Politikine nagrade za najbolju izložbu u 2015. godini.
Lost authenticity

Lost authenticity (Izgubljena autentičnost, foto-print na na 3mm aluminijumskom kompozitnom panelu, 800 x 1200 mm, 2014-2015 Ćelave glave, simboli desnice, huligana, agitatora. Ali ćelave glave su takođe simbol zatvorenika, potlačenih ljudi u logorima. Brijanje glave se još uvek smatra političkim instrumentom degradacije, koji koriste sve institucije koje teže potpunom poništavanju ličnosti – od koncentracionih logora do vojske. Ćelave glave su takođe indikacija bolesti. Samim tim, ćelave glave mogu da izazovu sažaljenje, mržnju ili strah. Revolucije su se već odvijale kosom kao simbolom slobode i jednakosti. Rad Eve Marie Schartmüller „Izgubljena autentičnost“ deluje kroz različite pristupe i ostavlja nas sa svedenim, sumornim crno-belim fotografijama ćelavih ženskih lobanja slikanih od nazad. Kao fetiš, odmah pored fotografije leži smotani tepih – podmetač od filcane ljudske kose, kao da je ispao iz slike. Glava i kosa izolovani su jedno od drugog, ono što originalno pripada jedno drugom – raspalo se. Kombinacija svedoči o gubitku, suzbijanju, de-individualizaciji. (Denise Parizek / Curator 2021)

Lost authenticity
Lost authenticity

Eva Maria Schartmüller

  • Eva Maria Schartmüller rođena je 1961. Trenutno živi u Beču (Austrija) i Pernitzu (Donja Austrija) gde joj se nalazi studio. Radi u polju konceptualnih instalacija, uključujuću elektronske i digitalne tehnologije, kao i u polju performansa eksperimentišući na sebi. Fokus njenog umetničkog angažmana je socio-politički i socio-kulturološki. processes.rnrnhttps://www.schartmueller.com/

Everything possible: Serbin Österreicherin (Sve moguće, instalacija/indeks-kartice pričvrćene za papir, različite dimenzije, 2020-21) Ponude za usluge, ponude koje su samoopisujuće. Već godinama, od 2005, prikupljam oglase za posao. Prisvajajući tačne formulacije ujednačavam formu i štampam ih na indeks-karticama. U suženom obimu, u ovom projektu fokusiram se na oglase Srpkinja i Austrijanki. Ovo nije samo obična akumulacija materijala, već prezentacija svakodnevne patnje društva. Moj rad izbegava senzacionalno. Primećujem svakodnevni život i njegove ambise u kojima nema ničeg senzacionalnog. Ovi ambisi su mučni, nebitni, ustajali. Oglasi koji se pojavljuju u dnevnim novinama i na internetu govore o normalnosti, o navodno bezbednom nivou gde vlada dogovor. Pogled izbliza nam otkriva strukturalno nasilje masovnog oglašavanja: u pitanju je nuđenje samoeksploatacije. Izjave koje deluju činjenično zapravo ciljaju na predrasude i klišee. Postoji životna priča iza svakog od ovih oglasa, sa svim nesigurnostima i identitetskim promenama. Duži tekst Nore Sternfeld i Ljubomira Bratića može se naći na http://hannahstippl.net/2006

Everything possible: Serbin Österreicherin
Everything possible: Serbin Österreicherin
Everything possible: Serbin Österreicherin

Hannah Stippl

  • Hannah Stippl je savremena austrijska umetnica i teoretičarka pejzaža. Poznata je po svojim impresivnim pejzažima koji razigrano balansiraju na interfejsu ukrasa i slike. U svom radu povezuje istraživanja iz polja mitologije, feminizma i ekologije sa individualizmom, emocijama i lepotom. Zajedno, ove strukture prizivaju dvosmislene predele prirode koji je zanimaju, a koji su istovremeno poznati i strani. Rođena u Beču, Hanna Stippl je studirala filozofiju, istoriju umetnosti i slikarstvo na bečkom Univerzitetu primenjenih umetnosti. Doktorirala je u oblasti teorije pejzaža 2011. godine. Njena disertacija daje prvi obiman pregled pejzažno-teorijskih akvarela Luciusa Burckhardta. Od 2005. do 2017. godine predavala je na bečkom Univerzitetu primenjenih umetnosti na departmanu za pejzažni dizajn/umetnost. Njena teoretičarska preokupacija kulturno-istorijskim i ekološkim aspektima biljaka, vrtova i predela suštinski utiče na njen umetnički rad. Hannah Stippl je kustosirala brojne izložbe, i vodi umetnički prostor ’’puuul’’ u Beču. Živi u Beču, Elsbahu (Donja Austrija) i Aguilasu (Španija).
When I was young and wild

When I was young and wild (Kad sam bio mlad i lud, C-print, 20 x 30 cm, 10 x 15 cm, 2019) Saznavši da sam iz Srbije, koleginica sa Akademije likovnih umetnosti u Beču me je upitala kako se osećam kao ratni zločinac. Kako bih našao pravi odgovor, pročešljao sam porodičnu istoriju i našao fotografiju koja precizno pokazuje političke sklonosti članova moje porodice. Ovu fotografiju sam upario sa sledećim tekstom: „Otac me je fotografisao četiri godine pre početka rata u Hrvatskoj, odnosno, pet pre rata u Bosni. Na glavi mi je njegova kapa JNA sa zvezdom Komunističke partije koju je prikačio za vreme odsluženja svog vojnog roka. Puška je pripadala mom dedi. Stalno ju je imao uz sebe dok je kao traktorista obrađivao zemlju koja mu je prethodno pripadala, a koja je nakon uspostavljanja Federativne Republike Jugoslavije, nacionalizovana. Dvogled, opasač i bajonet je moj drugi deda zaplenio od nemačkog oficira u Drugom svetskom ratu. Zarobio ga je dok se u redovima Partizana borio protiv snaga Vermahta koje su se povlačile pred Crvenom armijom kroz Slavoniju ka Beču.“

When I was young and wild

Igor Ripak

  • Igor Ripak (1982, Zrenjanin) je umetnik i fotograf. U svom radu se koristi transformativnim procesima transmedijalne adaptacije sa akcentom na sociopolitičke teme koje oblikuju našu realnost. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beču 2020. godine, u klasi prof. dr Jaira Martina Gutmana. 2010. je diplomirao na smeru dramaturgija, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Dobitnik je nagrade Akademije likovnih umetnosti u Beču Preis der Akademie 2020. godine. U svojoj dugogodišnjoj karijeri kao fotograf, saradjivao je sa brojim kulturnim institucijama poput Wiener Konzerthaus-a, Musikverein-a Wien, Erste fondacije, Brunnenpassage-a i mnogih drugih. Radio je kao set fotograf na nagrađivanim dugometražnim i kratkometražnim filmovima (Min faster i Sarajevo, Refugee 532). Koautor je teksta predstave „Jedan zarez nešto“ postavljene u Beogradu u produkciji LeStudija.

Štimung (video instalacija, promenljive dimenzije 2021) je priča o Branki, narodnoj pevačici, i Vladici, umetnici i vlasnici bara u kom Branka nastupa. Branka je poznata zvezda eklektičnih mesta „na ivici” u kojima peva pred najširom publikom: od radničke klase do akademika, nacionalista do levice, od homofoba do LGBT i kvir populacije. Njeni nastupi ne samo da okupljaju ljude nepomirljivih razlika već pružaju poligon za međusobno razumevanje. Tokom njenih katarzičnih izvedbi poništavaju se sve predrasude. Vladica je mlada, napredna žena odrasla u Švedskoj koja probija tabue lokalnih zajednica; često je na meti predrasuda, kako u Srbiji, tako i u Evropi, od nametnute političke korektnosti onih koji sebe smatraju naprednim do uvreda onih zbunjenih društvenim novitetima i promenama. Ove dve naizgled potpuno različite žene zajedno nastupaju na sceni, ostavljajući utisak snažnog sestrinstva koje osnažuje ne samo žene, već i sve ostale. Narativ prati Brankin plan putovanja u Beč, gde bi nastupala u lokalnim barovima, iz egzistencijalnih razloga ali i ambicija. U obliku svojevrsnog kabarea, Branka izvodi istaknute delove iz narodnih pesama koje je odabrala za bečku publiku, zajedno sa Vladicom koja joj pomaže u ostvarenju ovog cilja.

Štimung

Ivana Ivković i Marina Marković

  • Marina Marković (Beograd, 1983) završila je osnovne i master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde trenutno pohađa doktorat iz oblasti Novih medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Od 2006. godine izlaže na raznim grupnim i samostalnim izložbama širom sveta. Učestvovala je u programima boravka umetnika na ISCP u Njujorku, ZETI u Tirani i Q21 – Museums Kvartier u Beču. Telo i otelotvorenje su centralni motivi Marinine umetničke prakse, koja se proteže od suočavanja sa ličnim iskustvima do razmatranja složenih socijalnih pitanja postavljenih u odnosu na žensko telo. Ivana Ivković (1979, Beograd) stekla je međunarodno priznanje uglavnom problematizujući neslavne klasične uloge između žena i muškaraca u svojim crtežima, performansima i site-specific radovima. Pojam identiteta i rodnog iskustva igra ključnu ulogu u njenom radu. Ivković ispituje uloge žena i muškaraca u umetnosti koristeći muško telo kao performativni instrument u orkestriranim scenama ili živim slikama, postižući efekte krhkosti, prolaznosti i psiholoških stanja, istovremeno suočavajući gledaoca sa preteranim osećanjima i ambivalentnom tišinom. Ivanin nomadski stil života i izloženost različitim kulturnim okruženjima uticali su na njen rad koji se razvija između lične istorije i kolektivnih sećanja.
Kuća cveća

Instalacija „Kuća cveća’’ (promenljive dimenzije, minimum 5x5 m, 2019) Juliana Turnera prikazuje izbor stilističkih vrhunaca iz bivše rezidencije, a sada mauzoleja Josipa Broza Tita. U njoj se sreću citat, autocitat i materijalni citat. Predstavljeni stubovi instalacije obloženi su fotografijama žvakaćih guma. Na kredencima od platna nalaze se replike i interpretacije štafeta koje su nekada deca, na Dan mladosti, nosila kroz celu Jugoslaviju i tako iskazivala poštovanje svom vođi. Neke od njih su takođe i flaše. Tu je i model predsednikovog luksuznog voza – austrijska verzija u ovom slučaju – koja služi kao šank. U začudnom, senzitivnom maniru, namćorasta estetika se nastavlja i oslobađa, što samo otkriva prikriveni šarm njihove reinterpretacije.

Kuća cveća
Kuća cveća

Julian Turner

  • Julian Turner, rođen 1985, je umetnik koji živi i radi u Beču. „Planirana nesavršenost’’ je u srži Turnerovog multimedijalnog rada, u kome citira i duhovito menja konvencije umetničkog posla. Umetnik od kolaža, modela, imitacija materijalnog i često ponavljanih tropa kao što su hrana, arhitektura i tehnika, preuzima sve što smatra interesantnim, postavlja ih u prostor i daje im novo značenje svojim karakterističnim potpisom koji se može opisati kao amaterski u najboljem značenju te reči. Sa Bar du Bois – hibridnom formom koja spaja izložbu, radni bar i zajednički umetnički projekat – umetnik je stvorio format koji može biti razvijan u kontinuitetu i koji može biti društveno transformisan u izložbenom prostoru. Studirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, sa Amelie von Wulffen i Julianom Götheom, između ostalih.
Tamo-ovamo/Ecstasy

Tamo-ovamo/Ecstasy (tri crteža, olovka, 33 x 35 cm) Na koji način ćemo potražiti nove oblike, simbole, nove reči, forme komunikacije izmedju dva naroda? Ovim crtežima, koristeći elemente kompozicije i principe komponovanja, u kojoj se nalaze poruke (govor), elementi i simboli identiteta zemlje, htela sam da predstavim formu sličnosti u svojoj različitosti, nova prepoznavanja na drugi pogled. Kako zaobići opštu samozaljubljenost naroda, čije ih ogledalo usporava da vide međusobne sličnosti u načinu kako se ophode i kakve predrasude imaju prema „drugom”. Hedy Lamarr - Na prvi pogled ona je movie star - najlepša žena planete a na drugi pogled ozbiljan pronalazač. Na prvi pogled, ona je Austrijanka i Amerikanka, na drugi pogled ona je stateless. Suprotno rečima koje ukazuju na suprotnosti u društvu, značenja sakrivena u povezanim rečima - zamenicama koje ovde takođe vidimo a koje prepoznajemo u svakodnevnom zivotu, su uvek univerzalne teme koje nas jednako bole ili raduju, pokreću ili uljuljkuju, zapravo povezuju u svakom pogledu.

Tamo-ovamo/Ecstasy
Tamo-ovamo/Ecstasy

Lana Vasiljević

  • Lana Vasiljević (1973) je diplomirala i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (vajarski odsek). Izlaže skulpture i objekte od 1997. i aktivno se bavi grafičkim dizajnom od 2002. Bila je stipendista KulturKontakt Austria programa i ArtsLink Residency, ISCP, New York. Izlagala je na deset samostalnih i preko 50 grupnih izložbi (Beograd, New York, Pariz, Beč, Hag, Varšava). Dobitnica je više nagrada među kojima su nagrade za skulpturu Oktobarskog salona 1997, GRIFON priznanja za vizuelni identitet 2006. i 2010, Nagrada 10. Bijenala akvarela, Savremena galerija, Zrenjanin, 2013, Godišnja nagrada za skulpturu, ULUS 2020. Radila je kao kreativni direktor za DDB Worldwide Communications Group i bila je profesor u Školi za dizajn u Beogradu, na predmetu modelovanje/vajanje. Radovi joj se nalaze se u Muzeju savremene umetnosti, Beograd, Muzeju grada Beograda, Telenor kolekciji, kao i u privatnim kolekcijama. Živi i radi u Beogradu. www.lanavasiljevic.com

U toku prethodne decenije emigracija je postala ključna tema javne debate. Zbog načina na koji je predstavljena u medijima migraciju često za sopstvenu dobit koriste desničarski populisti, pa mnogi ignorišu činjenicu da su raseljenost, bekstvo i migracije uvek bili, i još uvek su, formativni procesi u okviru Evrope. Film „Inđija’’ (dokumentarni film/video, 20’, 2020) bavi se ovim temama iz individualne i subjektivne perspektive. Osobe predstavljene u filmu su takozvane dunavske Švabe (nemačka manjina u Jugoslaviji). Pošto su smatrani kolektivno krivima za zlodela nacističkog režima, 1944. godine su morali da napuste svoj rodni grad, Inđiju, koja se nalazi blizu Beograda, i da potraže utičište u Austriji. Intervjuisane osobe govore o svom detinjstvu u Jugoslaviji i svom odnosu sa ljudima u Srbiji pre i nakon što su Nemci okupirali Balkan.

Inđija
Inđija

Leonhard Pill

  • Leonhard Pill je nemački filmski autor i sound artist. Rođen je u Minhenu, živi u Beču. Objavio je album sa death metal bendom Over Your Threshold za veliku izdavačku kuću Metal Blade Records. Njegovi kratki filmovi predstavljeni su na festivalima kao što su Great Lake Shorts 2015. godine, Cinema Next 2016. i Crossing Europe Filmfestival 2020. godine. U svom radu Pill se bavi filozofskim i psihološkim temama, kao i kulturnim fenomenima i jezikom. Trenutno snima novi film i pretvara svetlo u zvuk.

Kao kuća, crtež, mastilo na platnu, 2019, animirano za ovu izložbu. Inicijalni rad za ovaj predlog je bio predstavljen u galeriji Salona Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, na izložbi Conquistador. Iz kulture i umetnosti 2019. godine. Crtež Kao kuća rađen je prema crtežu Richarda Neutre, austrijskog arhitekte koji je za vreme Prvog svetskog rata 1915. godine boravio u Trebinju. Frojd je septembra 1898. godine u sklopu putovanja po Jadranskom moru boravio u Dubrovniku odakle je, po nagovoru svog rođaka lekara u vojnom garnizonu u Trebinju, napravio jednodnevni izlet u Trebinje ne bi li video ostatke Begove kuće (i eventualno harema kojim je bio fasciniran) kao i života u njima. Važni Frojdovi tekstovi nastaju nakon ove posete (kojoj on sam ne daje preveliki značaj u svojim pismima i tekstovima), ali je sama poseta fabulizirana i antidatirana. Ovaj rad biće animiran, onako kako su reči „Herr, was ist da zu sagen? Ich weiß, wenn er zu retten wäre, hättest du ihn gerettet” (“Gospodine, šta da se radi? Ja znam, da je moguće da bude spašen, ti bi ga spasao”) pisane, a govore o punom poverenju koje je lokalno stanovništvo imalo u lekara, a i sudbinu. Sa slike crteža vodiće linkovi ka fotografijama razglednica Trebinja i kuće u 19. i 20. veku, kao i ka naučnim tekstovima o arhitekti koji - u nameri da objasne Neutrin crtež - prave materijalne greške u vezi sa državom u kojoj je Trebinje (Arthur Drexler, Thomas S. Hines, “The Architecture of Richard Neutra: from International Style to California modern" i Architectural History 59 (2016). Link, takođe, i ka originalnom Frojdovom tekstu „Psihopatologija svakodnevnog života”.

Kao kuća
Kao kuća

Mariela Cvetić

  • Dr Mariela Cvetić, umetnica i teoretičarka umetnosti, redovni profesor na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autorka je velikog broja samostalnih izložbi, umetnikovih knjiga i učesnica u brojnim grupnim izložbama. Jedna je od autorki izložbe u paviljonu Srbije na 11. Međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji 2008. Organizovala je izložbe umetnikovih knjiga studenata Arhitektonskog fakulteta. Objavila je knjigu „Das Unheimliche: psihoanalitičke i kulturalne teorije prostora“ (Beograd, 2011), „Umetnikova knjiga/Artist’s Book” (Beograd, 2014), „О razmeri: monumentalizovanje minijaturizovanog” sa Jasminom Čubrilo (Beograd, 2019) kao i veći broj poglavlja u monografijama. U umetničkom i teorijskom radu bavi se problemima odnosa subjekta i prostora. marielacvetic.com

Polaznu tačku filma Budget Rebellion (Povoljna pobuna, video, intervencija, 6’30’’, 2017) čine ljudi koji svakog jutra čekaju na čudne poslove, kao što je muvanje ispred kockarnica u Triesterštrase u Beču. U svakom većem gradu postoje ovakva mesta gde ljudi, koji inače ne bi imali prilike da rade na legalan način, mogu da nude svoje usluge. To su današnji radnici koji nisu stalno zaposleni i koji su spremni da odrade bilo koji vrstu manjeg fizičkog posla za vrlo nisku dnevnicu. S obzirom na njihovu nesigurnu i rizičnu situaciju, nalaze se izvan društva. U svom istraživanju ovih radnika pitao sam se koliko je snažan njihov potencijal da postanu aktivni kao zajednica i da se pobune protiv svojih radnih i životnih uslova. Kako bi izgledao otpor ovih ljudi? Koje oblike bi poprimio i kojim sredstvima bi bio realizovan?

Budget Rebellion
Budget Rebellion
Budget Rebellion

Michael Heindl

  • Michael Heindl (1988, Linc) živi i radi u Beču kao umetnik i filmski stvaralac. Studirao je slikarstvo na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču. Heindl je šaljivdžija – konceptualni šaljivdžija. Njegovi kratki radovi se sastoje od serije ponovljenih akcija, varijacija na temu. Metoda je minimalistička, ali je tehnika zabavna, ritmička i nekada vodi do iznenađujućih zaključaka. Heindlov rad istovremeno oslikava strogu disciplinu naših društava i nalazi (razigrane, šaljive, vragolaste) načine da podrije puteve reda i utilitarnosti.

Veza i međusobni uticaji dva naroda, u ovom slučaju tri: Nemaca, Austrijanaca i Srba, najbolje se reflektuje kroz jezik. Ovi međuleksički uticaji su rezultat političkih, društvenih i kulturnih promenljivih veza dva naroda u različitim istorijskim kontekstima. Video Ausgewanderte/Eingewanderte Wörte (Emigrirane/Imigrirane reči, 2019 ) u trajanju od 30 minuta, predstavlja ličnu refleksiju na dugo istraživanje o kontaktu dva jezika, nemačkog i srpskog. U pitanju je animacija reči/rečnika germanizama, slavizama i srbizama. Polazište ovog video rada bilaje knjiga iz 1937. godine „Nemački uticaji u našem jeziku”, germaniste Miloša Trivunca (1876-1944), koji je bio ugledni evropski germanista, doktor filolog, jedan od osnivača i profesor katedre za nemački jezik i književnost Beogradskog univerziteta. Gledajući video, čitajući rečnik, neosporan je uticaj u svim sferama, od tehnike, gastronomije, vojne oblasti, politike... do kulture. Jezik karakteriše pismo, čija je vizuelna prepoznatljivost jačala sa svešću o nacionalnom identitetu. Uzimajući i to u obzir izabrani su Zentenar Fraktur OsF i Miroslav. Video "Ausgewanderte/Eingewanderte Wörte" prikazan je na istoimenoj izložbi / instalaciji u Goethe-Institutu u Beogradu, 2019. Instalacija Ausgewanderte/Eingewanderte Wörte , je osnova rada – animiranog GIFa Latinica vs Kyrillisch (Latinica vs Ćirilica / Latein vs Kyrillisch / Latin vs Cyrillic) koji je izveden povodom konkursa za online izložbu Na drugi pogled // Auf den zweiten Blick // At Second Glance. Opširnije na linku: http://www.mirart.xyz/index.php/project/latinica-vs-kyrillisch/ http://www.mirart.xyz/index.php/project/ausgewanderteeingewanderte-woerter/2/

Ausgewanderte/Eingewanderte Wörter

MIRArt Mirjana Đorđević-Thaler

  • MIRArt - Mirjana Đorđević-Thaler rođena je u Beogradu 1967. godine. Po završetku studija na Beogradskoj umetničkoj akademiji 1994. godine, umetničko obrazovanje nastavila je na umetničkoj akademiji u Dizeldorfu u klasi Klausa Rinkea (1994–1997). 1999. godine je magistrirala na Beogradskoj umetničkoj akademiji. U Beču živi od 2005. godine. Njene Instalacije odlikuje sublimirana minimalna estetika, koja je rezultat posvećenog konceptualnog pristupa, kroz kontekstualni, prostorni, materijalni i medijski artikulisani tretman teme. Od 1989. godine izlagala je na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu i primala nagrade. Devedesetih je imala brojne izložbe u galeriji SKC u Beogradu, po kojima je poznata. Od 2005. godine živi u Beču, Austrija, gde je izlagala i/ ili sarađivala sa sledećim institucijama: KulturKontakt Austria, Kunsthalle Wien, Museums Quartier, museum in progress, Infoscreen, Der Standard, Secession, Kunstbuero Gallery, Kunstlerhaus Wien - Passagen Gallery, Forum Stadtpark Graz, KÖR - Art in Public Space, Art & Idea, The Austrian Cultural Forum Tokyo. 1993. izlagala je na izložbi The Coexistence of Art – Bijenale u Veneciji – La 45ª Biennale Internazionale d’Arte di Venezia u organizaciji Museum Moderner Kunst Stiftung Ludwig Wien - MUMOK.

„Druga Evropa’’ (jednokanalna instalacija (HD video), 54’47’’, 2020) je film-esej utemeljen na eksperimentalnom filmu i kvir pripovedanju. Umetnica Kathi Hofer izgovara narativni deo filma koji predstvlja promišljanje o mom životu i putovanju kroz Evropu 2019 – 2020. Otkrivaju se asocijativni prostori. Tok misli. Granica između činjenica i sećanja postaje zamagljena. Koliko od moje priče može biti pročitano na globalnom nivou? Vizuelni portreti zabačenih delova Evrope, udaljenih od popularnih turističkih destinacija, predstavljaju mizanscen ovog filma. Predeli koji se menjaju, slike u pokretu, vizuelno podsećaju na moja duga putovanja vozom, trajektom i javnim prevozom. Zvučne kompozicije holandskog muzičara Machinefabrieka koje prate film izazivaju osećanja izolovanosti i otuđenosti, ali su ipak donekle blage i tople.

Druga Evropa
Druga Evropa
Druga Evropa

Sangam Sharma

  • Sangam Sharma je nezvisna umetnica i autorka eksperimentalnog filma. Stvara dela posmatrajući svoju priču. Istražuje prostor i zvuk. Kreira radove na granici likovne umetnosti, filma/videa i zvukovne umetnosti.

Wien WieN (Beč Beč, video, 7’48“, 2021) Ovaj video rad prikazuje različite odnose prema Austriji i sopstvu. Dominantno mišljenje je mišljenje baba Milke, koja je bila u Beču i čiji su doživljaji ispreplitani sa idejom o idealnom Drugom. Druga mišljenja su prikazana kroz komentare baba Milene, koja nikada nije bila u Austriji, i kroz smeh ostalih ukućana koji slušaju baba Milku sa dozom opreza. Predrasude koje se ovde pojavljuju tiču se i Srba i Austrijanaca. O Austrijancima, predrasude su pozitivne i krajnje idealne. Austrija se pojavljuje kao utopija, dok se Srbija prikazuje kao negativan primer. Ipak, pojavljuju se rascepi u priči. Kroz govor baba Milke jasno je da se ona ne uklapa u tu utopiju, kao i da ona pripada srpskom seoskom diskursu. U ovom radu prikazan je identitetski rascep sa kojim se svi mogu poistovetiti. Baba Milka je podeljena između dve kulture. Sa jedne strane, ona želi da je deo gradske sredine Beča, ali sa druge, ona sopstvenim izlaganjem potvrđuje neke predstave o Srbima i njihovoj kulturi.

Wien Wien

Tijana Petrović

  • Tijana Petrović je trenutno na master studijama na smeru Novi Mediji na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Tijana je situirala svoja umetnička pitanja u geopolitički, kritički insitucionalni okvir kroz različite forme umetničkih izražavanja od performasa, video-performansa, video umetnosti, do tekstualne umetnosti i tekstualnih diskurzivnih praksi. Značajan segment njenog rada je usmeren ka aktivnom promišljanju savnemenih socijalnih i političkih problema, kako u Srbiji, tako i šire. Izlagala je svoje umetničke radove u umetničkim institucijama poput Muzeja suvremene umjetnosti u Zagrebu, KIBLA Multimedijalni centar u Mariboru, Bijenale savremene umetnosti u Pančevu itd.

Video rad "BGTX" (video, HD, 19’, 2018) daje pogled na realnost transformisanu digitalizacijom. Radna okruženja se menjaju velikom brzinom upotrebom tehnologija kao što su big data ili mašinsko učenje. Nakon protesta taksista u Beogradu protiv uticaja „prevoznika na dugme” i njihove perspektive grada, generisani fikcionalni lik nas sprovodi kroz grad imaginarnim putevima, komentarišući glavnu temu.

BGTX

Ulrich Reiterer

  • Umetnik, filmski autor i dokumentarista Ulrich A. Reiterer živi u Gracu i Beču. U svojim poludokumentarnim filmovima bavi se aspektima transformativnih procesa u gradovima. Sa fokusom na arhitekturu i njene aspekte, deluje u sferama interesovanja kao što je ekonomija deljenja i njeni uticaji na društvo.
Mana (1920)

Triptih „Mana” (digital, grafit, ulje na papiru, 40 x 30 cm) sastoji se od identifikacionih fotografija koje je umetnik obradio grafitom i uljem, što ističe posebno opresivne društveno-političke aspekte. Slike prikazuju kako mi vidimo „druge”, i klišee i predrasude koje koristimo da bi smo ih klasifikovali. Da li su predstavljeni ubice, nevini, silovatelji ili okrivljeni za manje prekršaje? Gledalac mora da prizna da ni nacionalnosti niti kulturno poreklo ne mogu da se pogode na drugi pogled. Fotografije uhapšenih prikazuju osumnjičene u standardizovanim pozama, dobro poznatim gledaocima zbog fotografija u pasošima. Individualni izrazi lica su ipak autentično sačuvani i ne mogu biti standardizovani ili podvrgnuti etiketiranju. Pažljivom obradom foto-dokumenata olovkom, umetnik nas primorava da posvećenije gledamo. Posmatrač može da se zapita kakvo je nedelo počinila prikazana osoba. Kakve tragedije se nalaze iza ovakvog čina. Očaj? Mržnja? Ljubav? Nasilje? Alkohol ili droga? Ljudska greška? Ili možda samo nesporazum.

Mana (1920)
Mana (1920)

Walter Kratner

  • Walter Kratner je rođen 1954. u Beču (Austrija). Studirao je dizajn i istoriju umetnosti na Firentinskom univerzitetu. Godinama je živeo u Švajcarskoj i San Francisku, a danas živi u Austiriji. Njegove prostorne instalacije uključuju crkvu Tabor u Austriji i spomenik (Porajmos) posvećen Romima i Sintima, žrtvama nacizma. Dobitnik je nagrade Carl Djerassi rezidencijalnog programa za 2002. godinu. Svoje radove je predstavljao na Exploratoriumu, galeriji Refusalon, Project Room u San Francisku, u Teheranu i Instanbulu, Beču, Berlinu, Rimu, Hamburgu, Gracu i drugim mestima i kulturnim institucijama u Evropi. Njegove fotografije transformišu i rekonstruišu sećanje i istoriju. U poslednje vreme bavi se izbegličkom situacijom u Evropi i na Bliskom istoku.