Tamo-ovamo/Ecstasy (tri crteža, olovka, 33 x 35 cm) Na koji način ćemo potražiti nove oblike, simbole, nove reči, forme komunikacije izmedju dva naroda? Ovim crtežima, koristeći elemente kompozicije i principe komponovanja, u kojoj se nalaze poruke (govor), elementi i simboli identiteta zemlje, htela sam da predstavim formu sličnosti u svojoj različitosti, nova prepoznavanja na drugi pogled. Kako zaobići opštu samozaljubljenost naroda, čije ih ogledalo usporava da vide međusobne sličnosti u načinu kako se ophode i kakve predrasude imaju prema „drugom”. Hedy Lamarr - Na prvi pogled ona je movie star - najlepša žena planete a na drugi pogled ozbiljan pronalazač. Na prvi pogled, ona je Austrijanka i Amerikanka, na drugi pogled ona je stateless. Suprotno rečima koje ukazuju na suprotnosti u društvu, značenja sakrivena u povezanim rečima - zamenicama koje ovde takođe vidimo a koje prepoznajemo u svakodnevnom zivotu, su uvek univerzalne teme koje nas jednako bole ili raduju, pokreću ili uljuljkuju, zapravo povezuju u svakom pogledu.

Bez naziva (goblen, 46 x 30,5 cm, 2021) Rad je nastao 2021. godine i tematizuje fenomen gostujućih radnika (gastarbajtera), koji su nakon rata u nekoliko talasa odlazili iz Jugoslavije, najčešće u Nemačku i Austriju. Jugosloveni su obavljali poslove za koje su dobro plaćani, a njihove namere bile su mahom usmerene na uštedu novca koji bi po povratku upotrebili za kupovinu poljoprivrednih mašina, automobila, renoviranje kuće ili pokretanje vlastitog biznisa u matičnoj zemlji. Neretko, zabludu o neprikosnovenom raju socijalizma prevladalo bi realno stanje po povratku u zavičaj, te su se radnici masovno opredeljivali za ostanak u inostranstvu (pokazujući pritom strukturne nedostatke jugoslovenske ekonomije, posebno nesposobnost da država obezbedi dovoljno radnih mesta). Nacionalno samopotvrđivanje gastarbajteri su iskazivali megalomanijom, spektaklom kiča i turbo-folka. Na konkretnom primeru predstavljena je svadba povratnika kao poligon za razvijanje najnižih osećanja pripadanja. Ovaj goblen je rezultat saradnje sa Rajkom Stanić kao deo master projekta "Zeitgeist".

Studija skulpture: Za Breteldorf (video, 00’22“, 2019, prvi put izloženo) Bretteldorf (selo od dasaka) je bilo divlje naselje i deponija krajem 19. veka u blizini Beča. Stanovništvo je živelo u kućicama u blatu, sklepanih od lima, dasaka i kartona, i uglavnom su se izdržavali od prodaje reciklabilnog materijala koji bi nalazili na deponijii. Zbog bespravno podignutog naselja, gradska uprava je Bretteldorf zajednicu u više navrata pokušala raseliti. Iako je zajednica svojim poljoprivrednim proizvodima doprinela i značajno pomogla u opskrbi Beča hranom nakon Prvog svetskog rata, gradska vlast je 1926. godine pokrenula odlučniji pokušaj raseljavanja, ali se zajednica samoinicijativno organizovala u takozvanom „ratu za Bretteldorf“. Za vreme Drugog svetskog rata, Bretteldorf je postalo stratište, ozloglašeno mesto pogubljenja. Posle više godina bezuspešnih pokušaja, zajednica Bretteldorf raseljena je 1964. godine povodom organizovanja najveće Međunarodne baštenske izložbe u Beču (VIG 64). Bretteldorf je spaljen i rasčišćen, a na tom mestu izgrađena je park zona (danas park Donau). Izložba VIG 64 predstavljala je najvažniji događaj posleratnog perioda u Austriji. Danas su mnoge karakteristike izložbe VIG 64 demontirane ili prilagođene za drugu upotrebu. Kartonske skulpture predstavljaju studiju efemernih spomenika za izgubljenu zajednicu Bretteldorf, a nastali su iz fotografske dokumentacije VIG 64, preuzete iz arhive Gradskog zelenila i Austrijskog Muzeja baštovanstva.

Utopian Technique (Redimejd objekat: pasoš, 12,5 x 9 cm, 2021) Ideja je da podstaknem na razmišljanje gledalaca o mogućnosti prevazilaženja nametnutih granica kako fizičkih tako i mentalnih. Uklonio sam obeležja države. Taj postupak opravdavam mojom željom i utopijskom vizijom za ukidanjem granica, pogotovo u momentu kada su svi zatvorili svoje granice, pa je i sam pasoš postao „suvišan”. Ideju sam dobio kada sam shvatio da pasoši Austrije i Srbije jesu slične boje, ukidanjem obeležja sa prednje strane nudi nam se opcija da ne znamo koji pasoš je u pitanju. U ovom činu dolazi do prividno-simboličkog izjednačavanja.

Rag rug (Tepih od krpa, ručno šiveni zidni tepih od odbačene kamuflažne odeće, 530 x 380cm, 2017-2020) Rašivena maskirna garderoba i vojna odeća zašivena je ponovo u oblike brda ili planina, uz praćenje njihovih šara. Komadi su kombinovani u velike pejzažne slike, koje zbog svedenosti maskirnih materijala rezulturaju apstraktnim i svedenim pejzažom. Kamuflažna odeća omogućava vizuelno integrisanje u predeo inkorporiranjem u njegove površine. U kobinaciji sa konceptima identiteta i pripadnosti, sugeriše se i scenario pretnje i odbrane. S obzirom na to da su moderni i u trendu, materijali sa vojno konotiranim paternima svakodnevno se upotrebljavaju i ulaze u javne prostore. Predstavljajući pejzaž, rad otvara teme identifikacije sa i „vlasništva” nad zemljom, kao aspekte koncepta nacionalne države.

And in the eyes of the hungry there is a growing wrath (I u očima gladnih raste gnev, četvorokanalna audio-video instalacija, 06’20″, 2016) Naslov audio-video instalacije je rečenica preuzeta iz knjige Džona Stajnbeka „Plodovi gneva” (1939). Epski roman o stradanjima, egzodusu, izrabljivanju i društvenoj marginalizaciji porodice farmera sa Srednjeg zapada za vreme Velike depresije 30-ih godina prošlog veka predstavlja referentni okvir za Doplgengerov pogled na ekonomsko prouzrokovana, istorijska, kao i savremena migracijska kretanja. Doplgenger interveniše u snimke jugoslovenske televizije, koja je beležila procese privremenih ekonomskih migracija u zemlje Zapadne Evrope 60-ih godina prošlog veka.

Lost authenticity (Izgubljena autentičnost, foto-print na na 3mm aluminijumskom kompozitnom panelu, 800 x 1200 mm, 2014-2015 Ćelave glave, simboli desnice, huligana, agitatora. Ali ćelave glave su takođe simbol zatvorenika, potlačenih ljudi u logorima. Brijanje glave se još uvek smatra političkim instrumentom degradacije, koji koriste sve institucije koje teže potpunom poništavanju ličnosti – od koncentracionih logora do vojske. Ćelave glave su takođe indikacija bolesti. Samim tim, ćelave glave mogu da izazovu sažaljenje, mržnju ili strah. Revolucije su se već odvijale kosom kao simbolom slobode i jednakosti. Rad Eve Marie Schartmüller „Izgubljena autentičnost“ deluje kroz različite pristupe i ostavlja nas sa svedenim, sumornim crno-belim fotografijama ćelavih ženskih lobanja slikanih od nazad. Kao fetiš, odmah pored fotografije leži smotani tepih – podmetač od filcane ljudske kose, kao da je ispao iz slike. Glava i kosa izolovani su jedno od drugog, ono što originalno pripada jedno drugom – raspalo se. Kombinacija svedoči o gubitku, suzbijanju, de-individualizaciji. (Denise Parizek / Curator 2021)

Everything possible: Serbin Österreicherin (Sve moguće, instalacija/indeks-kartice pričvrćene za papir, različite dimenzije, 2020-21) Ponude za usluge, ponude koje su samoopisujuće. Već godinama, od 2005, prikupljam oglase za posao. Prisvajajući tačne formulacije ujednačavam formu i štampam ih na indeks-karticama. U suženom obimu, u ovom projektu fokusiram se na oglase Srpkinja i Austrijanki. Ovo nije samo obična akumulacija materijala, već prezentacija svakodnevne patnje društva. Moj rad izbegava senzacionalno. Primećujem svakodnevni život i njegove ambise u kojima nema ničeg senzacionalnog. Ovi ambisi su mučni, nebitni, ustajali. Oglasi koji se pojavljuju u dnevnim novinama i na internetu govore o normalnosti, o navodno bezbednom nivou gde vlada dogovor. Pogled izbliza nam otkriva strukturalno nasilje masovnog oglašavanja: u pitanju je nuđenje samoeksploatacije. Izjave koje deluju činjenično zapravo ciljaju na predrasude i klišee. Postoji životna priča iza svakog od ovih oglasa, sa svim nesigurnostima i identitetskim promenama. Duži tekst Nore Sternfeld i Ljubomira Bratića može se naći na http://hannahstippl.net/2006

When I was young and wild (Kad sam bio mlad i lud, C-print, 20 x 30 cm, 10 x 15 cm, 2019) Saznavši da sam iz Srbije, koleginica sa Akademije likovnih umetnosti u Beču me je upitala kako se osećam kao ratni zločinac. Kako bih našao pravi odgovor, pročešljao sam porodičnu istoriju i našao fotografiju koja precizno pokazuje političke sklonosti članova moje porodice. Ovu fotografiju sam upario sa sledećim tekstom: „Otac me je fotografisao četiri godine pre početka rata u Hrvatskoj, odnosno, pet pre rata u Bosni. Na glavi mi je njegova kapa JNA sa zvezdom Komunističke partije koju je prikačio za vreme odsluženja svog vojnog roka. Puška je pripadala mom dedi. Stalno ju je imao uz sebe dok je kao traktorista obrađivao zemlju koja mu je prethodno pripadala, a koja je nakon uspostavljanja Federativne Republike Jugoslavije, nacionalizovana. Dvogled, opasač i bajonet je moj drugi deda zaplenio od nemačkog oficira u Drugom svetskom ratu. Zarobio ga je dok se u redovima Partizana borio protiv snaga Vermahta koje su se povlačile pred Crvenom armijom kroz Slavoniju ka Beču.“

Štimung (video instalacija, promenljive dimenzije 2021) je priča o Branki, narodnoj pevačici, i Vladici, umetnici i vlasnici bara u kom Branka nastupa. Branka je poznata zvezda eklektičnih mesta „na ivici” u kojima peva pred najširom publikom: od radničke klase do akademika, nacionalista do levice, od homofoba do LGBT i kvir populacije. Njeni nastupi ne samo da okupljaju ljude nepomirljivih razlika već pružaju poligon za međusobno razumevanje. Tokom njenih katarzičnih izvedbi poništavaju se sve predrasude. Vladica je mlada, napredna žena odrasla u Švedskoj koja probija tabue lokalnih zajednica; često je na meti predrasuda, kako u Srbiji, tako i u Evropi, od nametnute političke korektnosti onih koji sebe smatraju naprednim do uvreda onih zbunjenih društvenim novitetima i promenama. Ove dve naizgled potpuno različite žene zajedno nastupaju na sceni, ostavljajući utisak snažnog sestrinstva koje osnažuje ne samo žene, već i sve ostale. Narativ prati Brankin plan putovanja u Beč, gde bi nastupala u lokalnim barovima, iz egzistencijalnih razloga ali i ambicija. U obliku svojevrsnog kabarea, Branka izvodi istaknute delove iz narodnih pesama koje je odabrala za bečku publiku, zajedno sa Vladicom koja joj pomaže u ostvarenju ovog cilja.

Instalacija „Kuća cveća’’ (promenljive dimenzije, minimum 5x5 m, 2019) Juliana Turnera prikazuje izbor stilističkih vrhunaca iz bivše rezidencije, a sada mauzoleja Josipa Broza Tita. U njoj se sreću citat, autocitat i materijalni citat. Predstavljeni stubovi instalacije obloženi su fotografijama žvakaćih guma. Na kredencima od platna nalaze se replike i interpretacije štafeta koje su nekada deca, na Dan mladosti, nosila kroz celu Jugoslaviju i tako iskazivala poštovanje svom vođi. Neke od njih su takođe i flaše. Tu je i model predsednikovog luksuznog voza — austrijska verzija u ovom slučaju — koja služi kao šank. U začudnom, senzitivnom maniru, namćorasta estetika se nastavlja i oslobađa, što samo otkriva prikriveni šarm njihove reinterpretacije.

U toku prethodne decenije emigracija je postala ključna tema javne debate. Zbog načina na koji je predstavljena u medijima migraciju često za sopstvenu dobit koriste desničarski populisti, pa mnogi ignorišu činjenicu da su raseljenost, bekstvo i migracije uvek bili, i još uvek su, formativni procesi u okviru Evrope. Film „Inđija’’ (dokumentarni film/video, 20’, 2020) bavi se ovim temama iz individualne i subjektivne perspektive. Osobe predstavljene u filmu su takozvane dunavske Švabe (nemačka manjina u Jugoslaviji). Pošto su smatrani kolektivno krivima za zlodela nacističkog režima, 1944. godine morali su da napuste svoj rodni grad, Inđiju, koja se nalazi blizu Beograda, i da potraže utočište u Austriji. Intervjuisane osobe govore o svom detinjstvu u Jugoslaviji i svom odnosu sa ljudima u Srbiji pre i nakon što su Nemci okupirali Balkan.

Animacija dela crteža "Kao kuća", mastilo na platnu, 2019. Crtež “Kao kuća” rad je bio predstavljen u galeriji Salona Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, na izložbi Conquistador. Iz kulture i umetnosti 2019. godine. Crtež Kao kuća rađen je prema crtežu Richarda Neutre, austrijskog arhitekte koji je za vreme Prvog svetskog rata 1915. godine boravio u Trebinju. Frojd je septembra 1898. godine u sklopu putovanja po Jadranskom moru boravio u Dubrovniku odakle je, po nagovoru svog rođaka lekara u vojnom garnizonu u Trebinju, napravio jednodnevni izlet u Trebinje ne bi li video ostatke Begove kuće (i eventualno harema kojim je bio fasciniran) kao i života u njima. Važni Frojdovi tekstovi nastaju nakon ove posete (kojoj on sam ne daje preveliki značaj u svojim pismima i tekstovima), ali je sama poseta fabulizirana i antidatirana. Crtež “Ovaj” je animiran, onako kako su reči „Herr, was ist da zu sagen? Ich weiß, wenn er zu retten wäre, hättest du ihn gerettet” (“Gospodine, šta da se radi? Ja znam, da je moguće da bude spašen, ti bi ga spasao”) pisane, a govore o punom poverenju koje je lokalno stanovništvo imalo u lekara, a i sudbinu.

Polaznu tačku filma Budget Rebellion (Povoljna pobuna, video, intervencija, 6’30’’, 2017) čine ljudi koji svakog jutra čekaju na čudne poslove, kao što je muvanje ispred kockarnica u Triesterštrase u Beču. U svakom većem gradu postoje ovakva mesta gde ljudi, koji inače ne bi imali prilike da rade na legalan način, mogu da nude svoje usluge. To su današnji radnici koji nisu stalno zaposleni i koji su spremni da odrade bilo koji vrstu manjeg fizičkog posla za vrlo nisku dnevnicu. S obzirom na njihovu nesigurnu i rizičnu situaciju, nalaze se izvan društva. U svom istraživanju ovih radnika pitao sam se koliko je snažan njihov potencijal da postanu aktivni kao zajednica i da se pobune protiv svojih radnih i životnih uslova. Kako bi izgledao otpor ovih ljudi? Koje oblike bi poprimio i kojim sredstvima bi bio realizovan?

Veza i međusobni uticaji dva naroda, u ovom slučaju tri: Nemaca, Austrijanaca i Srba, najbolje se reflektuje kroz jezik. Ovi međuleksički uticaji su rezultat političkih, društvenih i kulturnih promenljivih veza dva naroda u različitim istorijskim kontekstima. Video Ausgewanderte/Eingewanderte Wörte (Emigrirane/Imigrirane reči, 2019 ) u trajanju od 30 minuta, predstavlja ličnu refleksiju na dugo istraživanje o kontaktu dva jezika, nemačkog i srpskog. U pitanju je animacija reči/rečnika germanizama, slavizama i srbizama. Polazište ovog video rada bilaje knjiga iz 1937. godine „Nemački uticaji u našem jeziku”, germaniste Miloša Trivunca (1876-1944), koji je bio ugledni evropski germanista, doktor filolog, jedan od osnivača i profesor katedre za nemački jezik i književnost Beogradskog univerziteta. Gledajući video, čitajući rečnik, neosporan je uticaj u svim sferama, od tehnike, gastronomije, vojne oblasti, politike... do kulture. Jezik karakteriše pismo, čija je vizuelna prepoznatljivost jačala sa svešću o nacionalnom identitetu. Uzimajući i to u obzir izabrani su Zentenar Fraktur OsF i Miroslav. Video "Ausgewanderte/Eingewanderte Wörte" prikazan je na istoimenoj izložbi / instalaciji u Goethe-Institutu u Beogradu, 2019. Instalacija Ausgewanderte/Eingewanderte Wörte , je osnova rada – animiranog GIFa Latinica vs Kyrillisch (Latinica vs Ćirilica / Latein vs Kyrillisch / Latin vs Cyrillic) koji je izveden povodom konkursa za online izložbu Na drugi pogled // Auf den zweiten Blick // At Second Glance. Opširnije ovde.

Sitoštampa na komadima pronađene austrijske karte,
~ 12 h ~ 21,5 cm, 2020 / štampano uz podršku Matrijaršije u Beogradu

Print „malo morgen“ govori o kulturnim preplitanjima između Srbije i Austrije, vidljivim kroz jezik. Zaista se mnogo toga može reći jezikom. Srpski i (austrijski) nemački dele puno reči - podsećanja na istoriju, reference na interkulturalnu razmenu. Neke od ovih jezičkih mešavina potiču iz doba Austro-Ugarske monarhije, neke su pokazatelji imigracionih kretanja usled ekonomskih faktora ili bekstva od rata u Jugoslaviji. Tokom boravka u Srbiji imala sam mnogo iznenađujućih trenutaka otkrivajući te zajedničke reči. Izraz „malo morgen“ privukao me je jer je poput jezičkog remiksa: reč „malo“ je srpska, reč „morgen“ je nemačka (znači „sutra“). Te reči u kombinaciji su idiom koji se koristi za označaavanje nečega što je vrlo nerealno da se  dogodi - slično značenje imaju „da, da“, „u snovima“. Pored tog jezičkog sloja, print smatram izvodom iz mog trenutnog ličnog procesa. Provela sam godine sanjajući o daljini, o lutanju nepoznatim zemljama. Ali nekako se dugo nisam tome prepustila. Kada sam prošle godine napravila ogromne korake ka tom snu, pandemija je započela i bilo je puno zatvorenih granica. Ali na leto je ponovo bilo moguće napustiti Austriju i krenuti na Istok ... U jednom od mojih krstarenja Beogradom, u naselju Deponija, pronašla sam zgužvanu mapu na zemlji. Bila sam uzbuđena kad sam je uzela, zamišljajući da sam pronašla nešto egzotično. Međutim, izgledalo je kao da mi je slučajnost priredila šalu: bila je to austrijska mapa ulica. Kakva pogodna površina da se odštampa „malo morgen“!

„Druga Evropa’’ (jednokanalna instalacija (HD video), 54’47’’, 2020) esejistički je film u tradiciji feminističkog eksperimentalnog filma. Film je podeljen u 3 dela i oblikovan vremenom pre i posle Korone (tačnije tokom nje): I - Leto 2019, II - Zima 2020. i konačno III -Proleće 2020: pauza od COVID-19 / dugo putovanje kući. Ženski glas (koleginica umetnica Kathi Hofer) reprodukuje utiske i percepcije, lične i istorijske, brišući granice između dokumentacije i sećanja. Stvaraju se asocijativni misaoni prostori. Ključna reč: kvir pripovedanje. Na početku se ogleda veza između mesta i identiteta. Kako se lična istorija povezuje sa geografijom (mesto je sastavni deo ličnog identiteta). Ključna reč: Njena priča i prostor. Drugi deo je više o čežnji za daljinom. Kako to da imate osećaj nepripadanja? Gde je zapravo kuća? Kako se ta osećanja povezuju sa vašim identitetom? Tada se odjednom, usred ove Evrope, usred filma koji sam zapravo do kraja bila smislila, dogodila kriza koju niko nije očekivao i u jednom mahu sve promenila. Putovanje Evropom odjednom se pretvara u putovanje nazad u Beč, kroz potpuno izmenjenu Evropu, veoma različitu nego na početku filma. Sada je jedino bitno stići kući i vratiti se sebi. Vizuelna struktura dela otvara novi nivo i nudi alternativna čitanja. Možete da vidite slike u pokretu. Pejzažne fotografije snimljene tokom dugih putovanja pokazuju sliku druge Evrope, izvan turističkih ruta. Zvučne kompozicije Rutgera Zuidervelta (Machinefabriek) podvlače atmosferski karakter dela. (Slike projekta: Još jedna Evropa (izbor) - Foto dokumentacija: Putovanje leto 2019. i zima 2020.)

Wien Wien (Beč Beč, video, 7’48“, 2021) Ovaj video rad prikazuje različite odnose prema Austriji i sopstvu. Dominantno mišljenje je mišljenje baba Milke, koja je bila u Beču i čiji su doživljaji ispreplitani sa idejom o idealnom Drugom. Druga mišljenja su prikazana kroz komentare baba Milene, koja nikada nije bila u Austriji, i kroz smeh ostalih ukućana koji slušaju baba Milku sa dozom opreza. Predrasude koje se ovde pojavljuju tiču se i Srba i Austrijanaca. O Austrijancima, predrasude su pozitivne i krajnje idealne. Austrija se pojavljuje kao utopija, dok se Srbija prikazuje kao negativan primer. Ipak, pojavljuju se rascepi u priči. Kroz govor baba Milke jasno je da se ona ne uklapa u tu utopiju, kao i da ona pripada srpskom seoskom diskursu. U ovom radu prikazan je identitetski rascep sa kojim se svi mogu poistovetiti. Baba Milka je podeljena između dve kulture. Sa jedne strane, ona želi da je deo gradske sredine Beča, ali sa druge, ona sopstvenim izlaganjem potvrđuje neke predstave o Srbima i njihovoj kulturi.

Video rad "BGTX" (video, HD, 19’, 2018) daje pogled na realnost transformisanu digitalizacijom. Radna okruženja se menjaju velikom brzinom upotrebom tehnologija kao što su big data ili mašinsko učenje. Nakon protesta taksista u Beogradu protiv uticaja „prevoznika na dugme” i njihove perspektive grada, generisani fikcionalni lik nas sprovodi kroz grad imaginarnim putevima, komentarišući glavnu temu.

Triptih „Mana” (digital, grafit, ulje na papiru, 40 x 30 cm) sastoji se od identifikacionih fotografija koje je umetnik obradio grafitom i uljem, što ističe posebno opresivne društveno-političke aspekte. Slike prikazuju kako mi vidimo „druge”, i klišee i predrasude koje koristimo da bi smo ih klasifikovali. Da li su predstavljeni ubice, nevini, silovatelji ili okrivljeni za manje prekršaje? Gledalac mora da prizna da ni nacionalnosti niti kulturno poreklo ne mogu da se pogode na drugi pogled. Fotografije uhapšenih prikazuju osumnjičene u standardizovanim pozama, dobro poznatim gledaocima zbog fotografija u pasošima. Individualni izrazi lica su ipak autentično sačuvani i ne mogu biti standardizovani ili podvrgnuti etiketiranju. Pažljivom obradom foto-dokumenata olovkom, umetnik nas primorava da posvećenije gledamo. Posmatrač može da se zapita kakvo je nedelo počinila prikazana osoba. Kakve tragedije se nalaze iza ovakvog čina. Očaj? Mržnja? Ljubav? Nasilje? Alkohol ili droga? Ljudska greška? Ili možda samo nesporazum.